Trebalo bi istaći i nekoliko važnih momenata vezanih za pomenuti sport:
1. Da su stvari toliko loše, kakvim se predstavljaju, sigurno da ne bismo bili u svetskom vrhu, ma kakva konkurencija vladala.
2. Klubovi su neprofesionalno vođeni; imamo primer Partizana koji je skoro 25 godina upravljao SRC "Banjica", bio nekoliko puta evropski šampion, imao Rajfajzen za sponzora, a opet bio u dugovima sve to vreme. Da li je uopšte realno da vaterpolo klub upravlja objektom koji je bio u vlasništvu države?
3. Da li je normalno da vaterpolo bude razvijeniji od plivanja i da mu se posvećuje veća pažnja u medijima? Ne!
4. Da li je iko od tih igrača bio spreman da se žrtvuje za boljitak tih klubova duže od godinu dana? Uglavnom ne. Mislite li da su strelkinje plaćene dobro da bi pucale u Zvezdi?
5. Da li se iko od tih vaterpolista angažovao za sport na pravi način nakon pro karijere? Ne! (imamo primere Vujasinovića i Savića, ali oni su samo kap u moru, pogotovo kada uzmemo Šoštara, Ikodinovića, Šapića i Udovičića kao negativne primere)
6. Vaterpolo je sport koji se nalazi na olimpijskoj margini i pred svake Igre postoji šansa da sa nje sklizne i padne u zaborav. Tu se postavlja pitanje isplativosti održavanja vaterpolo takmičenja, što ukazuje i na lošu organizaciju LEN-a i FINA-e, što se delom preliva i na naš Savez, uglavnom kroz tromost i konformizam.
Ako bi iko potegao ovakva pitanja u javnosti verujem da bi se na osobu koja pita osula neverovatna paljba pod velom patriotskog sentimenta, kako ti igrači daju sve ovoj reprezentaciji daju sve, a ona njima ništa, zaboravljajući na sve nagrade i priznanja tokom procesa.
Jednostavno, svako ko čini taj Savez - rukovodstvo, treneri, sudije, igrači, klubovi, nose deo odgovornosti za ovakvo stanje. Drugo, nikada mi se nije dopadao mitski status ovog sporta, Savez se pravi mrtav, igrači kukumeču, funkcioneri klubova jadikuju, a niko ne krene da se menja i sve je kao u vicioznom krugu.