Serbia National Thread

[Майкл 561]

17 hours ago, dareza said:

 

Ipak hoce. Sad mislim da mogu Tursku da dobiju. Videcemo,ali opet i bronza bi bila odlican uspeh.

 

 Zaslužile su to! 

 

Videćemo, mada trebalo bi da dobiju Tursku...  

[Майкл 561]

On 8/31/2016 at 23:42, dareza said:

Neka hvala Inace Bojana Popovic je nova selektorka CG.

 

Zašto? Barem bi se Sanja, Cvija, Andrea i Kaća vratile...  

[Майкл 561]

Маја Огњеновић: Ако ме нема то је то

 

Играчина, генијалац, лидер, рођени победник, патриота, успешна жена... Све то и много више од тога је Маја Огњеновић (32), капитен женске сениорске репрезентације Србије. После тринаест година непрекидног играња у националном тиму, дочекала је највреднију медаљу у својој ризници, сребрну олимпијску из Рија!

 

 

Ни десет дана касније, не може да се отме утиску како је та медаља могла да буде и златна. Али и даље је, по мајиним речима, осећај неописив:

 

– Сад, кад се све завршило, а после толико година чекања на нешто овако велико, морам да признам да смо сви задовољни и срећни. Боље вероватно и није могло да се заврши – каже Маја и подсећа:

 

– Наш пут до медаље није био лак! Имале смо тешке противнике у групи, на срећу и играле све боље и боље како је турнир одмицао. Победити Рускиње, Американке, а претходно и Кинескиње је велики резултат. Сматрам да смо ову медаљу, сваким њеним делом, заслужили. Људи не схватају колика је конкуренција у светском врху, али ипак верујем да нас после овог успеха цене бар мало више него пре! – каже Огњеновићева.

 

Трећа је ипак била срећа?

 

– Одлазак у Пекинг је сам по себи био успех, прво искуство. Лондон је опет сплет несрећних околности, а само годину дана после велике европске титуле. Зато смо знале да је Рио одлучујући. Било је сад, или никад! Створен је и превелики притисак међу нама самима. Знале смо колико вредимо и колико можемо?! И кренуле смо јако, без калкулација, веровале у себе, још од прошле године. И успеле смо, наша олимпијска медаља је потпуно заслужена!

 

Све се некако поклопило, коначно?

 

– Сад је дефинитивно све дошло на своје. Али, имам потребу да кажем да су и претходне генерације, чији сам била члан, поседовале огроман квалитет. Зато су за ову медаљу, а то није фраза, заслужне све девојке, које су у сениорској репрезентацији оставиле трага, још од освојене бронзе у Јапану... И наравно све оне које су до одласка у Рио биле са нама, а остале су код куће, јер смо тамо могли да поведемо само 12 девојака. Хвала свима, препознаће се! – каже Маја, која у једном даху наставља да поставља питања и да одговара:

 

– Питају ме сада многи, шта је то што смо овога пута имали, а нисмо имали пре? Нека позитивна хемија је увек била присутна. Не могу да кажем да сам сада са неким боља другарица и нешто ближа, него што сам била пре. Тако се једноставно наместило, склопиле су се све коцкице. Дошле су нам Бранкица и Тијана, па млада Буша, чак и Јована Стевановић. Све оне су донеле неку своју енергију и квалитет. Овога пута, успех је био загарантован - истиче Огњеновићева.

 

Она сматра да је и сазревање стручног штаба, још један битан разлог великог успеха у Рију.

 

– Много тога се променило у последњих пар година. Није нам више ни свако такмичење најважније. Знате како, ми смо све зарадиле саме на терену, имамо статус велике репрезентације и можемо да кажемо да је неко такмичење важније од другог. Зато смо у последње две године жртвовале Гран при, којег смо толико дуго желеле да играмо. Али, на другој страни, донеле смо две велике медаље, бронзу са ЕП и сребро из Рија – подсећа Маја и наставља:

 

– Сазрео је и стручни штаб. Сјајна је била одлука да припреме обављамо у Бару, где смо се осећале као код куће. Примећује се да је и Зоран Терзић с годинама заједничког рада смекшао. Само он зна како која девојка дише и шта је коме потребно у датом тренутку? Мислим да су и кондиционе припреме овога пута биле нешто лакше од неких претходних. А, сачувале смо снагу и свежину до последњег меча. Сви се мењамо, Терза нас и карактерно и играчки, али и он сам у односу са девојкама пре свега. Вања Банковић такође. Ту је и наш незамењиви Синиша Младеновић, па Бане Ковачевић, Иван Кнежевић, Бојан Перовић, Сале Владисављев... Сви ти људи и многи други који су бар једном били ту са нама и поделили добро и зло, помогли су нам у овом великом успеху – додаје Огњеновићева, рекордерка по броју одиграних званичних мечева у репрезентацији Србије.

 

Вратили смо се потом још мало на дешавања у дворани „Мараканазињо”.

 

– То, да ли смо против Американки играле финале пре финала не знам, али знам да нас је та утакмица испразнила у сваком смислу. И мислим да се никад више неће поновити један такав меч. Сад кад боље размислим. За финале ми је требало бар пет дана одмора. Против Кине нас је спутала превелика жеља за победом, нарочито после вођства од 1:0, али и њихова игра без грешке – признаје Маја.

 

Било је суза и после финала?

 

– Плакала сам и дан касније. На питање како се осећам, свима сам одговарала са „грозно”. Исто ме је питао и Дача Икодиновић. Ја сам му узвратила питањем, а како си се ти осећао дан после финала у Атини. Изгубити олимпијско финале је јако тешко. То је вероватно најтежи пораз, којег можете да доживите. Само један је олимпијски шампион! - искрена је Маја.

 

Не причате о повређеној шаци, о проблемима које сте имали на том мечу?

 

– Нисам ни осећала повреду, све до тренутка док ме баш заболело. Погодила ме је лопта у болно место, већ кад смо биле прилично уморне. Ма, недостајало је мало свежине, још мало енергије. Желеле смо, али то нисмо могле да дамо на терену. Ето, све до последње лопте – сећа се поносни капитен Српкиња.

 

На подијуму сте сребрну медаљу уперили ка Данилу?

 

– Желела сам да му кажем да сад и ја имам олимпијско сребро, као и он. Прижељкивала сам злато, да будем успешнија од њега и да га зезам. Шалим се, наравно – каже Маја.

 

Тринаест година нисте пропустили ниједну велику акцију репрезентације?

 

– Ово питање се вероватно односи на моје будуће репрезентативне планове. Мислим да је то јако дуг период и признајем да сам и прошле, али и ове године осетила велике кризе током припрема. Једноставно, нисам могла себе да мотивишем, што с једне стране није фер, а са друге, вероватно некоме и разумљиво. Сад кад смо освојили ово сребро, стварно не знам шта даље? Некако сам сита свега. Признала сам Зорану Терзићу да ће то бити велики проблем!

 

Али, нисте му рекли да дефинитивно завршавате репрезентативну каријеру?

 

– Нисам, али осећам да је доста, тело ми говори тако. Треба ми једно слободно лето. А искрена да будем, желим нешто да направим и у клупској каријери, да освојим Лигу шампиона, трофеј који ми баш недостаје. Ето, имаћу шансу ове сезоне у Езачибашију, створили смо сјајан тим. Желим и да останем у Турској до краја каријере - признаје Маја.

 

Онда шта да напишемо на крају, кад је у питању ваш репрезентативни статус?

 

– Ништа. Да сачекамо наредну годину и списак селектора Терзића. Ако ме не буде на њему, значи да сам завршила каријеру и то је то. Не волим ни да се пише пуно о томе. За мене то није нека вест. Желим да ме се људи сећају са терена, ако сам то заслужила. Све друго је нека патетика, да их подсећате ко сам била и шта сам била? То није природно, то не желим...

 

Edited September 3, 2016 by Майкл

[Jesse_Pinkman) 374]

Slika sve govori

 

Vidim da Djurkovic ima podrsku svih nasih rukometnih legendi, ako mu veruju oni onda verujem i ja da on moze nesto da promeni!!!

[dareza 911]

22 hours ago, Майкл said:

Маја Огњеновић: Ако ме нема то је то

 

Играчина, генијалац, лидер, рођени победник, патриота, успешна жена... Све то и много више од тога је Маја Огњеновић (32), капитен женске сениорске репрезентације Србије. После тринаест година непрекидног играња у националном тиму, дочекала је највреднију медаљу у својој ризници, сребрну олимпијску из Рија!

 

 

Ни десет дана касније, не може да се отме утиску како је та медаља могла да буде и златна. Али и даље је, по мајиним речима, осећај неописив:

 

– Сад, кад се све завршило, а после толико година чекања на нешто овако велико, морам да признам да смо сви задовољни и срећни. Боље вероватно и није могло да се заврши – каже Маја и подсећа:

 

– Наш пут до медаље није био лак! Имале смо тешке противнике у групи, на срећу и играле све боље и боље како је турнир одмицао. Победити Рускиње, Американке, а претходно и Кинескиње је велики резултат. Сматрам да смо ову медаљу, сваким њеним делом, заслужили. Људи не схватају колика је конкуренција у светском врху, али ипак верујем да нас после овог успеха цене бар мало више него пре! – каже Огњеновићева.

 

Трећа је ипак била срећа?

 

– Одлазак у Пекинг је сам по себи био успех, прво искуство. Лондон је опет сплет несрећних околности, а само годину дана после велике европске титуле. Зато смо знале да је Рио одлучујући. Било је сад, или никад! Створен је и превелики притисак међу нама самима. Знале смо колико вредимо и колико можемо?! И кренуле смо јако, без калкулација, веровале у себе, још од прошле године. И успеле смо, наша олимпијска медаља је потпуно заслужена!

 

Све се некако поклопило, коначно?

 

– Сад је дефинитивно све дошло на своје. Али, имам потребу да кажем да су и претходне генерације, чији сам била члан, поседовале огроман квалитет. Зато су за ову медаљу, а то није фраза, заслужне све девојке, које су у сениорској репрезентацији оставиле трага, још од освојене бронзе у Јапану... И наравно све оне које су до одласка у Рио биле са нама, а остале су код куће, јер смо тамо могли да поведемо само 12 девојака. Хвала свима, препознаће се! – каже Маја, која у једном даху наставља да поставља питања и да одговара:

 

– Питају ме сада многи, шта је то што смо овога пута имали, а нисмо имали пре? Нека позитивна хемија је увек била присутна. Не могу да кажем да сам сада са неким боља другарица и нешто ближа, него што сам била пре. Тако се једноставно наместило, склопиле су се све коцкице. Дошле су нам Бранкица и Тијана, па млада Буша, чак и Јована Стевановић. Све оне су донеле неку своју енергију и квалитет. Овога пута, успех је био загарантован - истиче Огњеновићева.

 

Она сматра да је и сазревање стручног штаба, још један битан разлог великог успеха у Рију.

 

– Много тога се променило у последњих пар година. Није нам више ни свако такмичење најважније. Знате како, ми смо све зарадиле саме на терену, имамо статус велике репрезентације и можемо да кажемо да је неко такмичење важније од другог. Зато смо у последње две године жртвовале Гран при, којег смо толико дуго желеле да играмо. Али, на другој страни, донеле смо две велике медаље, бронзу са ЕП и сребро из Рија – подсећа Маја и наставља:

 

– Сазрео је и стручни штаб. Сјајна је била одлука да припреме обављамо у Бару, где смо се осећале као код куће. Примећује се да је и Зоран Терзић с годинама заједничког рада смекшао. Само он зна како која девојка дише и шта је коме потребно у датом тренутку? Мислим да су и кондиционе припреме овога пута биле нешто лакше од неких претходних. А, сачувале смо снагу и свежину до последњег меча. Сви се мењамо, Терза нас и карактерно и играчки, али и он сам у односу са девојкама пре свега. Вања Банковић такође. Ту је и наш незамењиви Синиша Младеновић, па Бане Ковачевић, Иван Кнежевић, Бојан Перовић, Сале Владисављев... Сви ти људи и многи други који су бар једном били ту са нама и поделили добро и зло, помогли су нам у овом великом успеху – додаје Огњеновићева, рекордерка по броју одиграних званичних мечева у репрезентацији Србије.

 

Вратили смо се потом још мало на дешавања у дворани „Мараканазињо”.

 

– То, да ли смо против Американки играле финале пре финала не знам, али знам да нас је та утакмица испразнила у сваком смислу. И мислим да се никад више неће поновити један такав меч. Сад кад боље размислим. За финале ми је требало бар пет дана одмора. Против Кине нас је спутала превелика жеља за победом, нарочито после вођства од 1:0, али и њихова игра без грешке – признаје Маја.

 

Било је суза и после финала?

 

– Плакала сам и дан касније. На питање како се осећам, свима сам одговарала са „грозно”. Исто ме је питао и Дача Икодиновић. Ја сам му узвратила питањем, а како си се ти осећао дан после финала у Атини. Изгубити олимпијско финале је јако тешко. То је вероватно најтежи пораз, којег можете да доживите. Само један је олимпијски шампион! - искрена је Маја.

 

Не причате о повређеној шаци, о проблемима које сте имали на том мечу?

 

– Нисам ни осећала повреду, све до тренутка док ме баш заболело. Погодила ме је лопта у болно место, већ кад смо биле прилично уморне. Ма, недостајало је мало свежине, још мало енергије. Желеле смо, али то нисмо могле да дамо на терену. Ето, све до последње лопте – сећа се поносни капитен Српкиња.

 

На подијуму сте сребрну медаљу уперили ка Данилу?

 

– Желела сам да му кажем да сад и ја имам олимпијско сребро, као и он. Прижељкивала сам злато, да будем успешнија од њега и да га зезам. Шалим се, наравно – каже Маја.

 

Тринаест година нисте пропустили ниједну велику акцију репрезентације?

 

– Ово питање се вероватно односи на моје будуће репрезентативне планове. Мислим да је то јако дуг период и признајем да сам и прошле, али и ове године осетила велике кризе током припрема. Једноставно, нисам могла себе да мотивишем, што с једне стране није фер, а са друге, вероватно некоме и разумљиво. Сад кад смо освојили ово сребро, стварно не знам шта даље? Некако сам сита свега. Признала сам Зорану Терзићу да ће то бити велики проблем!

 

Али, нисте му рекли да дефинитивно завршавате репрезентативну каријеру?

 

– Нисам, али осећам да је доста, тело ми говори тако. Треба ми једно слободно лето. А искрена да будем, желим нешто да направим и у клупској каријери, да освојим Лигу шампиона, трофеј који ми баш недостаје. Ето, имаћу шансу ове сезоне у Езачибашију, створили смо сјајан тим. Желим и да останем у Турској до краја каријере - признаје Маја.

 

Онда шта да напишемо на крају, кад је у питању ваш репрезентативни статус?

 

– Ништа. Да сачекамо наредну годину и списак селектора Терзића. Ако ме не буде на њему, значи да сам завршила каријеру и то је то. Не волим ни да се пише пуно о томе. За мене то није нека вест. Желим да ме се људи сећају са терена, ако сам то заслужила. Све друго је нека патетика, да их подсећате ко сам била и шта сам била? То није природно, то не желим...

 

Ja mislim da bi to bilo to od Maje Kako je tuzno zapravo. Ali dobro, Maja ima medalje sa svih takmicenja tako da je ovo i bilo ocekivano.

[ChandlerMne 1,212]

3 hours ago, dareza said:

Ja mislim da bi to bilo to od Maje Kako je tuzno zapravo. Ali dobro, Maja ima medalje sa svih takmicenja tako da je ovo i bilo ocekivano.

Pitanje je i kako bi igrala sa 36 godina.

[Jesse_Pinkman) 374]

Baketasi osvojili srebro na EP a odbojkasice takodje srebro na JEP

Steta sto basket 3x3 nije olimpijski sport a zanimljiviji je za gledanje od pola olimpijskih sportova

[Майкл 561]

1 hour ago, Jesse_Pinkman) said:

Baketasi osvojili srebro na EP a odbojkasice takodje srebro na JEP

Steta sto basket 3x3 nije olimpijski sport a zanimljiviji je za gledanje od pola olimpijskih sportova

 

Nije ni meni jasno zašto nije olimpijski sport, ako možemo imati dvoransku i odbojku na pesku, zašto ne možemo imati 3x3 i dvoransku košarku?

[Майкл 561]

12 ekipa po 5-6 takmičara i 2-3 trenera sigurno ne bi predstavljala veliki problem za organizaciju  

 

A opet imamo trampolinu, 1001 disciplinu u skokovima i jedrenju i sl. A npr. streličarstvo ima jednu disciplinu, što je takođe smešno.

[Майкл 561]

Bošković: Terzić je najzaslužniji za sve uspehe

 

 

Najbolja odbojkašica Srbije na Olimpijskim igrama , gde je ostvaren istorijski uspeh osvajanjem srebrne medalje, Tijana Bošković otvoreno je za "Mozzart sport" govorila o Riju, selektoru Terziću, njenom napretku.

 

Iako je pre dve godine briljirala na Evropskom prvenstvu za juniorke, nije mogla ni da sanja da će igrati u Riju.

 

- Iskreno, nisam. Baš sam nedavno razmišljala o tome. Da me je neko pre dve godine pitao da li ću biti u Riju, bila bih sigurna da neću. Jer to je baš kratak vremenski period. Ali u međuvremenu za dve godine sve svašta izdešavalo i eto me na Olimpijskim Igrama. Već tog leta sam debitovala u A reprezentaciji na Svetskom prvenstvu, posle toga je usledio Svetski kup, pa bronza na evropskom… Došla je i Olimpijada gde smo napravile fenomenalan uspeh - iskrena je Boškovićeva.

 

Bez sumnje ovo je najveći rezultat u istoriji srpske ženske odbojke, iako je 2011. osvojena titula evropskog šampiona.

 

- Slažem se. Opet, moramo da se osvrnemo da je ovo našoj reprezentaciji tek treće učešče na Olimpijskim igrama. Niko nas nije svrstavao u favorite pred početak iako se znalo da imamo kvalitet. Ali mi smo stvarno verovali i mislili da možemo da dođemo do medalje. Iskreno, ja nisam imala nikakav pritisak. A mislim da je tako bilo i sa ostalim devojkama. Otišle smo da pokažemo šta znamo i šta smo radile prethodnih godina i meseci. Ipak su Olimpijske Igre najveće svetsko takmičenje. Svi dođu maksimalni pripremljeni i sa najvećim ambicijama.

 

Tijana je demonstrirala mnoštvo kvaliteta, pre svega jake udarce, posebno iz servisa.

 

- Ranije sam imala flot servis. Nema tu nikakve tajne. Selektor Terzić me je ohrabrivao i forsirao da probam smeč servis. Prepoznao je da mogu. Od početka godine sam počela da vežbam taj servis, na pripremama sam dosta uvežbavala i eto - apostrofira veliki uticaj selektora Zorana Terzića - Terzić je već 15 godina selektor reprezentacije. Svi uspesi ženske odbojke su vezani za jega. Poznaje nas jako dobro i da nije dobar trener, ne bi napravio sve to što je napravio. Imao je poverenje u mene da me gurne u A tim kada sam imala 17 godina i na tome sam mu zahvalna.

Edited September 5, 2016 by Майкл