Проблеми и изазови су свакако комплекснији од онога што ја овако са стране могу да приметим.
Та 1992. је година почетка опадања рвања код нас (у смислу резултата) баш због онога што сам писао, то су последње Игре на којима су спортисти СССР-а наступали заједно. Од тада је значајно теже остварити велики резултат у рвању, заправо у свим олимпијским борилачким спортовима, али у рвању посебно.
Слаба медијска покривеност је проблем који у Србији немају можда 2 или 3 спорта. Тај проблем се тешко решава, јер је и интересовање публике слабо. Ја нисам био ни рођен, па не знам како је било некад, али данас је интересовање скоро па непостојеће. Имали смо у претходних пар година у Београду неколико великих такмичења у борилачким спортовима, сва су преношена на ТВ, каква је била гледаност не знам, али је посета у халама била никаква. Прошле године на СП у рвању, у Арени је било више Иранаца него Срба, а за Србе је био бесплатан улаз. Како заинтересовати Србе за рвање - немам појма, али знам да се на томе и не ради, барем не у Рвачком савезу.
Што се тиче школског спорта, то је још дубљи проблем, али да се задржимо на рвању, вратио бих се на слабу географску покривеност тог спорта у Србији. Од места у којем сам ја одрастао најближи рвачки клуб, а самим тим и најближи тренер рвања, је удаљен неких 60ак километара и тај клуб је једини у кругу од 150км. Слично је у 2/3 Централне Србије, самим тим је у тим крајевима немогуће убацити рвање у школе. С друге стране, у Војводини чини ми се свако село има рвачки клуб. Што се тиче џудоа, ситуација је драстично боља у односу на рвање, а то је само један од разлога што тај спорт има далеко бољу перспективу код нас.
Што се тиче Петрушића, вероватно је логика та да и није нека штета, јер смо у осталим категоријама попуњени, па не заузима никоме место. Е сад, питање је зашто ту нисмо тражили странца, већ у 67 где нам се такмичи тренутно најбољи домаћи рвач.
Овде се не бих сложио за женско рвање. Јесте томе последњих година дата нека пажња и резултати тога су видљиви, али је то још увек занемарен део српског рвања. На државно првенство изађе једва 15ак такмичарки, од којих је најмање трећина дошло са џудоа. При том, просек година је испод 20, јер када дође време за сениорска такмичења, дође и време да се размишља о егзистенцији, а рвање им ту не пружа скоро никакве опције. Ана Фабиан чини ми се да дуже од годину дана није изашла на такмичење, питање да ли се још увек бави рвањем, а девојка има европску медаљу.
Не разумем како се дође у ову ситуацију у оваквом спорту. Прилично је лако утврдити ко је бржи и ту нема никаквих других фактора попут стилског усклађивања према противнику или искуства или било чега што би могло да се узму у обзир у неком другом спорту.